Milan Stašević

I

Na prvi pogled, u Staševićevim radovima iz ciklusa Povratak početku, reč je o povratku – apstrakciji. Površni utisak sugeriše da je do ovih „apstrakcija“ došlo svođenjem, redukcijom ili apstrahovanjem momenata likovnosti, kako bi se stiglo do najmanjih veličina/vrednosti, do poučnog minimuma: i tanke granice koja se, pri tom, ne prekoračuje. Ipak, to je samo zabluda. Jer tu se , u stvari, slikarstvo vraća svom početku ili, ako hoćete, svom počelu. Reč je o radikalnoj upitnosti. O pitanju: kako je uopšte moguć slikarski gest? O ispitivanju izvorne uslovnosti samog likovnog fenomena. O prvobitnim sedimentacijama, prvobitnom arhiviranju likovnih tragova. Što je, mora se priznati, nešto sasvim drugo od procedure apstrahovanja!

.

Polazna tačka je – ništa, dakle, prazno slikarsko platno. To je inicijalna situacija. Ništa koje može da bude sve. Samo ne odmah! Pošto je, za ovu upitnost o početku, svaki gest – tegoban i problematičan. Znakovi pitanja izrastaju na slikarskom fonu, tlu, već u samoj preparaturi. Više nije jasno da li je preparatura deo likovnog fenomena ili je, pre, uslov njegove mogućnosti.

.

Čak i sasvim belo platno više nije dovoljno – belo! Budući da je „belo“, koje se izjednačava sa praznim (iz sintagme prazno platno), samo idealna konstrukcija. Stvar koja ne postoji! U likovnom tekstu ono okupira mesto boje. Budući da je spektar i deo spektara. Uslov mogućnosti svih boja i sebe kao boje. Likovnost, šta god da je još, takođe je i ta napetost između belog i nebelog. Čak i onda kada se belo poništava/prekriva (drugačijim) belim! Preparatura (koja je, kod Staševića, uvek slojevita) od samog početka predstavlja likovnu zagonetku: izvestan trag ili putokaz.

.

Za Staševića, pitanje o početku, o (slikarskom) počelu je, najpre, pitanje o preparaturi, a time i o boji i, zatim, o mrlji, tački, liniji, ukratko, to je pitanje o izvesnim elementarnim označiteljima likovnosti. Pomak se sastoji kako u pristupu tako i odstupu. Svaka nijansa belog (a ima ih, svakako, bezbroj) uvek odstupa od antecedentno belog. Ovo slikanje pomoću preparature stvara utisak da je slika, konstitucionalno, u stanju prethodne pripreme. Da je opsednuta problemom početka. Da želi da ovlada sopstvenim razlogom postojanja. Da nije spremna da dogmatički, bez predhodnog ispitivanja, prihvati nijednu, bilo likovnu bilo van-likovnu, predpostavku. Tako, onda, postaju moguća taloženja, sedimentacije, tragovi. Postaje moguća kartografija likovnog tla…

.

II

Ipak: otkuda slikaru pitanje o početku, počelu? Nije li dovoljno početi i ne pitati se o razlozima za početak? Kad se tako već oduvek činilo! I nije li upitnost samo privremeni, prolazni eksperiment unutar jednog drugačijeg, mnogo manje upitnog kontinuiteta, u kome se čuva prepoznatljiv (Staševićev) likovni rukopis? Danas – uostalom kao i uvek , ali ne uvek na isti način – imamo krizu umetnosti i, posebno, krizu onog specifičnog likovnog u njoj.

.

U polju estetske nepreglednosti ne samo što nije moguć jedinstveni, dominantni smer ili vladajuća ideja nego nije moguć ni bilo kakav generalni sindrom (sem kao konstrukcija, tako reći: proteza) koji bi povlačio demarkacionu liniju između hronološki markiranih pozicija. U stvari, takav sindrom bi bio, samo, prikrivena totalizacija koja, konačno, poništava ideju ili, bolje, protivideju nepreglednosti. U nepreglednosti mogući su samo individualni nastupi, intervencije i strategije. I pri tom, individualna opcija ne može da ne postavi pitanje o svojim prolaznim pretpostavkama, svom polazištu, o svom – počelu. Nepreglednost je sa sobom donela i krizu likovnog u umetnosti, tako da se povratak početku mora shvatiti kao svojevrstan odgovor na izazov krize, odgovor na pitanje, ovog puta, ne kako nego da li je uopšte moguć likovni gest.

.

Umetnik je – arhivar. On radi u jednoj arhivi (termin je pozajmljen od Fukoa) koja je, nužno, nadindividualno struktuirana. A ipak, on tu vrši individualne intervencije. Umetnik traži za sebe mesto u arhivi i, po pravilu, ne nalazi ga tamo gde ga traži, već na drugom mestu. Likovni gest nije apsolutno suveren, zakonodavni gest, gest koji utemeljuje arhivu. On samo profiliše individualni pristup. Dok arhivu nužno – zatiče. Ako je verovati Deridi: „Arhiva je uvek bila zalog, i kao svaki zalog, bila je zalog budućeg. Još trivijalnije: ono što se ne arhivira više na isti način, ne živi na isti način. Smisao koji se da arhivirati takođe se i unapred prepušta suodređivanju pomoću arhivirajuće strukture“ (Mal d’Archive, Galilé, 1995. god., st. 37). Povratak početku/ počelu radi ponovnog otkrivanja onoga što je elementarno – likovno, u Staševićevoj interpretaciji, zaista se profiliše kao zalog budućeg. I kao potvrda da je likovnost, shvaćena kao arhiva, još uvek uslov sine qua non umetnosti.

.

III

Život je, najpre, bio trag na nekom tlu. Naličje jednog iščezlog, odlutalog događanja. U stvari, on je svedočanstvo, testament, zavet samog tla. Njegovih bora i nabora. Njegovog raspršenog teksta. Ne toliko geologija ili geologika, sedimentacija prirode ili duha, koliko upravo geografika: način likovnog upisivanja, ostavljanja traga. Likovna kartografija tla. Lišenog velikog, neprikosnovenog lika, oblika, boje…

.

Kao da se hoće dodir druge strane večnosti: ne samo upisivanje, nego i brisanje teksta. Rasutost rezova, otisaka, crta, izlomljenih poteza; ponovljivost postupka, gestova, poteza; arhivirani dokazi o dogođenom i odgođenom prisustvu, skoro izbrisanom tragu, novim tragovima, traganjima, traženju: sve to rasuto, rasejano, na jednom tlu bez čvrstine i kompaktnosti, prozirnom, bezdanom, bestemeljnom.

.

Užitak u nedostatku, u odsustvu bilo kakve priče, u rasutim gestovima koji obećavaju smisao, ali nam nude samo njegovu neizvesnost i naličje. Vidokrug bez vidljivog događanja. Neuhvatljivo ne-znam-šta, u isti mah stešnjeno i raspeto između lika i znaka. Hteti skoro ničim dostići sve. Minimalnim optimalno: punu likovnost skoro potpunim odsustvom likovnog. Učiniti da progovori ne toliko lik koliko njegovo naličje, njegov trag.

.

To nije nova apstrakcija, nova kura mršavljenja, progresizam nekog na brzinu smišljenog iščezavanja. To je samo testamentarni tretman dogođenog. S one strane suviše nametljive opozicije figurativnog i apstraktnog. Senka prethodi liku, obliku, boji, svetlosti, spektru, spektrumu. Iskoristiti Platonovu senku senke: agoniju traga, u trenutku njegovog iščezavanja, u prisutnosti jednog ponovljivog i uvek drugačijeg, pomerenog smisla.

.

Milorad Belančić