Milan Stašević

Postoji u seriji novijih slika Milana Staševića – uvek istih formata, uvek na fonu od novinske hartije, uvek s istim rubom belog platna – jedna od svih tih slika drugačija, jedna u kojoj kao da su sve te slike u jezgru sadržane. To, zapravo, nije ni slika nego sabirno mesto, repertuar svih mogućih predložaka (skica, zapisa, kolaža, fotografija, ilustracija iz knjiga istorije umetnosti) što su nastanku ovog ciklusa slika prethodili, svega što je u te slike ugrađeno (ali ne doslovno preneto, ne samo povećano u dimenzijama), nego je znatno prerađeno, podvrgnuto jednom drugom poretku, jednoj posebnoj proceduri produkcije slika. A ta procedura, bolje reći koncept nastanka ovog slikarstva sastoji se u sledećem: istorija umetnosti – od najstarijeg doba skoro sve do danas – ogromni je poligon, fundus, zaliha, ceo inventar nepreglednog mnoštva predstava, likova, znakova, oblika, slikarskih rukopisa koje savremeni umetnik sve sme legitimno da koristi, to je za njega onaj mentalni i imaginativni prostor u kojemu se neizbežno kreće kao što se nekada (ako je ikada tako bilo) umetnik kretao kroz svet svoje okolne predmetne stvarnosti.

.

Utvrđeni su postupci koji spadaju u metajezičke operacije tipičnih postmodernističkih umetničkih strategija: citat, ponavljanje sa razlikama, prepisivanje i dopisivanje, ponovno ispisivanje teksta ( pisanog ili slikovnog) pri čemu nisu isključene čak ni kopije i plagijati. Moderni mit o orginalnosti umetnosti po svaku cenu ovde je radikalno doveden u pitanje, ali je umetniku ipak ostavio u obavezu da nađe opravdanje za sve takve postupke, da takve postupke interpretira na neki mogući svoj način. Stašević će taj svoj način naći u tome da za fon, osnovu slike redovno uzima novinsku hartiju koju preparira specifičkim tehničkim postupkom, potom na takav fon upisuje likove/znakove čije je poreklo u istoriji umetnosti, to poreklo ostaje sasvim evidentno, lako prepoznatljivo, ali ipak selektivno, uvek saobraženo razlozima ili afinitetima jednog ličnog izbora. Ko bude želeo da se upušta u proveravanje porekla likova /znakova na ovim slikama naćiće u njima raspon od predistorijskih crteža i arheoloških artefakata, preko nekih kapitalnih modela iz slikarstva renesanse sve do modernih klasika, jednog Klea (Klee) ili Miroa (Miró) kao začetnika upotrebe piktograma i ideograma u umetnosti XX veka. Iz celog tog repertuara likova/znakova ravnopravno unetih u plan ravnine slike iščitava se svest ili makar teza o pojmu vremena koje ne poštuje dijahroniju pređašnjeg i potonjeg, koja govori o decentriranom poretku podataka kao simboličkoj predstavi rascepa nekad ustanovljenih hijerarhija velikih sistema i stilova, umesto kojih se ovde zagovara istovremenost i načelna vrednosna istovetnost krajnje raznolikih i raznorodnih kodova koje istorija kulture i istorija umetnosti savremenom umetniku nude, ne samo kao njegovo lično nego i kao kolektivno pamćenje. A takvo pamćenje ovaj slikar će povezati, prožeti, pomešati s vestima svakodnevne životne hronike što ih beleži efemerna dnevna štampa, čineći od svih tih mogućih i nemogućih spojeva jedan nerazlučiv semantički konglomerat koji upravo kao takav odaje haotično i magmatično stanje svesti u dobu i u svetu mnogobrojnih korenito pomerenih parametra.

.

Slika koja nastaje iz takvih postupaka i takvog stanja svesti ukazuje se kao svojevrsni palimpsest, dakle kao rukopis kroz čiji se spoljašnji i skorašnji sloj providi iako sasvim jasno ne razabire prethodni zapis, tvoreći tako jedno hermetično pismo čiji sadržaj nije moguće rekonstruisati u detaljima iako se njegov smisao može dokučiti u osnovnim postavkama. A postavke na kojima se ovo slikarstvo zasniva jesu postavke koje upućuju na neke tipične postmpdernističke strategije: dekonstrukcija, decentriranost, nesvodivost, neuskladivost, metatekstualnost, diseminacija, simulacija…Slika je vizuelna činjenica i tvorevina vizuelne imaginacije, ona, naravno, nije – danas kao ni ranije – transkripcija neke filozofske, pogotovu neke literarne zamisli, ali s njima – dakle s filozofijom i s literaturom – korespondira naprosto zato jer je i slika jedan od tekstova među tekstovima koji svi zajedno i zajednički iako u različitim područjima znakovnog posredovanja obeležavaju i izražavaju krajnje heterogeni i kontradiktorni duh epohe.

.

Ješa Denegri