Milan Stašević

On očigledno sanja o istovremenosti svih svetova.

.

Sam fon na kome se susreću ti svetovi, te heterogene priče, „kule i gradovi“, jeste kolumna, štampana stranica, naše neposredne, svakodnevne naočare. Raspršeni svetovi i njihovi simboli, islikani na tlu najneposrednijeg i u isti mah savršeno posredovanog: teksta. To nas ne uvodi u neki novi poredak, prisilnu kodifikaciju, već, pre, u novu nepreglednost. Ono najsvakidašnjije, dnevna štampa, novine, tekst, postaje neočekivani semiotički fon na kome fragmentirana večnost pleše svoj pogrebni, posthumni ples.

.

Slikarstvo su naočare kroz koje se vide druge naočare…I tu nije kraj priče. Ove druge naočare su takođe slikarstvo, dakle: naočare kroz koje se vide druge naočare! Pogled je šifra, kod, dioptrija, a ne „ono što se vidi“. Postoji samo mimesis mimesisa kojim komanduje nemogućnost konačnog identiteta. Pri tom nije mnogo važno da li su naočare crne ili ružičaste, apstraktne ili figurativne, klasične ili moderne… Neophodno je podesiti instrument tako da bi se dobila jedna nova, polifona, poligrafijska slika sveta: iznenađujuće mnoštvo svetova koji se kriju i otkrivaju u jednom.

.

Nema povratka slikarstvu. Jer mi iz slikarstva nikada nismo ni izašli. Ni modernost nije to učinila. Njena bekstva od slikarstva su bila samo naličje stalnih povrataka! Rađanje znaka iz lika i lika iz znaka je događaj koji se istovremeno događa u pećinskim crtežima, Sikstinskoj kapeli i u kioscima sa dnevnom štampom. To nije nikakav novi progresizam, to je pre kraj svakog progresizma: reverzibilnost znaka i lika. Bezdan drugog, ponavljanje sa pomacima, stalnim redefinisanjima, rekontekstualizacijom, sudarima, pražnjenjima… s razlikom. On teži dekonstruisanju, decentriranju „harmonije“ u središtu same harmonije. U središtu vlastitog slikarskog mira.

.

Njegovo poimanje slike htelo bi da neki znak/simbol učini vidljivim, slikovnim, dakle, osnovom za novi preobražaj, za stvaranje drugog znaka/simbola. Stvaranje znaka je, u svom radikalnom gestu, stvaranje drugog znaka. Ili: stvaranje drugih naočara. Od lika znaku i od znaka liku: ta putovanja su ekvivalentna i razmenljiva.

.

Za njega ovaj proces nazovimo ga gledati kroz drugo – ima „filogenetske“ i „ontogenetske“ razmere. Fragmentacija, citiranje, podsećanja na stara pisma, iskopine, pećinsko slikarstvo, Đota, Frančeska, Klea, Miroa (velika filogeneza likovnog, ta istorija objektiviranih pogleda)… ali i njegova lična, mala istorija, ontogeneza: on sam, iz prve ili druge „faze“… To je, u isti mah, jedna nazovimo je „svetska“ i lična istorija znaka. Videti očima/naočarima drugog, pogledom drugog (uključujući tu i sebe kao drugog). Da li smo ikada drugačije i gledali?!

.

On je našao prilično spokojan način da svoju likovnu „ideologiju“ učini – pluralističkom: višestrukim izdajstvom klasičnih i modernih težnji, na fonu prividnih prihvatanja, i naročito izdajstvom one isključivosti koja je obeležavala ne samo odnos između ovih težnji, nego i njihovu prirodu. Njihov ekskluzivizam. Pri tom, njegove slike su pravljene ili vrlo brzo (i u tom pogledu: pseudomoderne) ili vrlo sporo (pseudoklasične).

.

Neophodnost ispitivanja postmoderne aksiomatike pripada prošlosti. Na redu su praktikovanja ili, ako hoćete, lutanja. Legitiman je hod u svim pravcima. Odsustvo privilegovanog središta. Produkcija simulakruma.

.

Nema više obećanog i garantovanog likovnog Smisla. Mimesis je gest lutanja, definitivno lišen tvrdih, metafizičkih pozivanja – na. „Podražavaju“ se ili, bolje, ponavljaju se („stavljaju se“) naočare, uglovi viđenja, oblici percepcije. Jednim okvirom gleda se u drugi okvir. Ramovi slika su uvek dati u pluralu i skriveni u samom središtu slike, a ne na njenim rubovima. Platno je u isti mah slika i njen paspartu (passe – partout). Decentrirani okvir/mesto nastanka slike.

.

Biti slikar nepreglednog: to znači verovati u slikarstvo koje ne teži vlastitoj istini, „izmu“, koje bi htelo da u sebi derogira samu funkciju izma. Koje bi htelo rasprskavanje kako vlastitog, tako i svakog drugog pogleda, na sve strane.

.

On bez predrasuda svedoči o odsustvu tvrdog, neprikosnovenog (klasičnog ili modernog) likovnog identiteta koji u sebi „uspešno“ krije svoj ekran/naočare, svoje poglede na drugo i kroz drugo. Istina koja traga za identitetom je, za njega, nužno podložna rasprskavanju i raspršenju. Da bi se to dokazalo/doslikalo neophodno je nešto tako kao postupak „citata“, „kalemljenja“ i „brikolaža“ (bricolage) ili „re-elaboracije“ ( = novo-staro slikanje). Citat ili reelaboracija – svejedno – podjednako svedoči o „identitetu“ koji je opsednut neidentičnim, o ponavljanju kojim komanduje razlika, o prosnevanom klasično/modernom snu.

.

On više ne veruje u izvornost slike (u sudnjoj instanci: slike sveta) lišene naočara. Nema prizora bez posmatrača i oka, a to u izvesnom smislu znači i bez naočara! Bez pogleda – drugog koji uvek preuzimamo na sebe, ali kao razliku, kao pomak, kao rasredištenje, a ne kao negde spolja konstituisani, unapred utvrđen identitet sveta: mrtva priroda. Viđenje „samih stvari“ ili „prirode“ nije neutralni i prvobitni fon na kome nastaje likovni mimesis. I sam pogled je neka vrsta primitivne, sirove likovnosti. Slika u začetku, u nastajanju. Njime gospodari iterabilnost viđenja. Ekonomija podražavanja.

.

On je izgubio veru u totalizirajući hod moderne umetnosti. Pri tom nije izgubio veru u moderni gest, postupak, tehniku, u sve ono što je u modernom slikarstvu bilo i što još uvek jeste nezaboravno! To fragmentarno, rasredišteno ponavljanje modernog (kao i klasičnog) ubuduće nema nikakav dogmatički imperativ, nikakvu misiju, obavezujući hod, neumitni progresizam. Kraj vere u pramac i predodređeni pravac plovidbe. Sve ili skoro sve maršute postaju moguće. Sve sem, naravno, onih koje nas zavode na trag loše slike, lošeg slikarstva.

.

Milorad Belančić