Milan Stašević
Beogradski slikar i grafičar srednje generacije, dobitnik brojnih nagrada i priznanja, redovni profesor slikanja i crtanja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, priredio je preko 50 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, učestvovao na više od 300 grupnih, a za sebe kaže da ga osećaj za slikarstvo prati još od malih nogu. U prvom razredu su ga nazvali najboljim crtačem u školi, što mu je u neku ruku dalo podstrek da nastavi. Uvek se trudio da opravda postojanje i opstanak slikarstva u kome je imperativ bio biti originalan.

.

Milan Stašević svoje je slikarstvo, zasnovano na specifičnom svetu u kojem prepoznajemo razne vrste imaginarnih i pravih životinja, geometijska tela, simbole, ljude iz raznih afričkih i azijskih drevnih plemena, preveo kroz sopstvenu prizmu u specifičan znakovni sistem poznat s početaka ljudske civilizacije i beleženja istorije umetnosti. Na svakoj od njegovih slika oseća se pokret, snaga i životna energija koja pokreće i upravlja ovim svetom. Optimizam koji zrači sa njegovih platana, istraživanje ritma svake pojedinačne slike, uhvaćeni fragmenti, fokusiranje na svaki detalj na slici, vrednosti su kojima Stašević nesumljivo teži.

.

Tople boje koje umetnik koristi spektar su suptilnih nijansi od najhladnije sive do najtoplije pečene braon. Njegova paleta, koja u sebi sadrži nijanse oker, žute, zagasito smeđe, karmin rot, uticaj su Pjera dela Frančeske i italijanske renesanse – Ticijana i Đorđonea. Na njegovim platnima nema jasnih kontura, one su mekane i gotovo jedva vidljive, dok svaka figura ima svoj sfumato. Geometrijski simboli koje prepoznajemo u slikarstvu Miroa, Klea, Mondriana, Pikasa, različiti oblici drevnih pisama u kojima naslućujemo egipatske hijeroglife, kinesko i klinasto pismo, sve flekice i apstraktni motivi dobijaju nove obrise koje daju posebnu dozu smirenosti njegovim slikama. Sve fikcije znakova i likova su spontane, srećne, zadovoljne. Kod njega se svi likovi “druže”, svi su u međusobnoj slozi i harmoniji.

.

Ornamentalni reljefi kojima često uokviruje svoja platna, kombinacija su elemenata pećinskog, praistorijskog, naivnog i slikarstva grčkih vaza. Organizacija ovih platana nije zavisna od crteža ili rasporeda jedne dominante – boje, već se na njoj oseća to fino komešanje i pokret. Na jednoj slici isprepletani su različiti svetovi i civilizacije koji stvaraju novu senzaciju, a stari elementi su oživljeni na potpuno drugačiji način.

.

Staševiću je za rukom pošlo da poveže i spoji prostor od preko 30.000 godina koji se kod njega prožima u vidu istovremenih svetova. Njega interesuje i intrigira vreme, ta fina patina na slici, a ideje mu dolaze postepeno. Jer svako je vreme ostavilo prepoznatljiv trag, a upravo i ciklus slika pod nazivom «De-sedimentacija» – razložavanje i oživljavanje postojećih likovnih vrednosti, za Staševića predstavlja imaginarni muzej umetnosti i vrstu kolektivnog pamćenja.

.

I upravo zbog razotkrivanja svega, kombinacija elemenata celokupne istorije umetnosti povezane na jedan poseban način, Stašević je došao u situaciju da bude originalan. Iako za njega možemo reći da mu je jedna slika jednaka jednoj priči, njegov je lični potpis dominantan na svakoj od njih.

.

Poliptih koji će biti izložen u galeriji Arte mozaik je priča povezanih u jednu nit, različitih citata iz istorije umetnosti, slika koje se umnožavaju stvarajući jedinstven koncept. Ovo je mozaik koji nema ni početak ni kraj, nema okvir ni ram, može da se širi, sužava i oblikuje proizvoljno. Ovo je moderni mit o originalnosti u umetnosti po svaku cenu, nepresušna baza arheoloških nalazišta koji deluje na sva naša čula.

.

Još kao student Stašević je urezao sliku „Bitka“ Pjera dela Frančeske koja ga je, mnogo godina kasnije, podstakla da napravi sopstveni poliptih. Od mnoštva malih priča, napravio je svoju verziju ove klasične renesansne freske koja u sebi sadrži isti osećaj za boju, fundamentalnu kompoziciju, volumen i likovnost.

.

Motivi na slikama su mu pomogli da raščlani odnose između toplih i hladnih boja, tamnih i svetlih odnosa, dok su dečija mašta i naivnost koja se oseća na njima, nesumljivo poligon i prostor u kome se kreće i tako slobodno oseća. Zadovoljavaju ga najsuptilniji odnosi, atmosfera, masa objekata na njima, uticaj jednih na druge.

.

I uparvo zbog toga ove male pojedinačne niti, koje zajedno sačinjavaju fundamentalnu kompoziciju, podstiču nas da razmišljamo apstraktno o povezanoj priči pred kojom smo se našli.
.
Tijana Stojiljković