Милан Сташевић

Што више историје имамо иза себе, утолико је сложенији и богатији амбијент у коме живимо и коме настаје и живи наша уметност. Тај амбијент је сачињен од небројно много слојева у којима су сачувани минули људски животи, саздани од страха и наде, сумње и вере, љубави која покреће и мржње која уништава. Али ти минули животи нису нам дати у чистом, непосредном облику, него посретством трагова које су оставили за собом: знакова и симбола. Ми живимо у амбијенту који је великим делом симболичког карактера. Зато наша уметност не може а да не води дијалог са својим симболичким амбијентом. Такав дијалог је основна претпоставка уметности Милана Сташевића.

.

Међу реторичким облицима ликовног језика којима Сташевић води свој дијалог са непрегледним симболичким наслеђем, најважнији су цитат и палимпсест. Цитати у његовим радовима по правилу учествују у сложеном поступку реконтекстуализације: неки историјски симбол се преузима као такав, са традираним значењима, али се смештањем у нову визуелну констелацију та значења истовремено присвајају и мењају, постајући део уметниковог света и његових смисаоних могућности. Палимсестни приступ је обрнут: у оживљени сегмент неког давно прошлог времена, уметник уноси, као нови слој, знакове и симболе свог времена (или неког другог времена, различитог од оног које је узето као „подлога“).

.

Поступком цитирања много тога се може рећи, и могуће је обогатити сопствени хоризонт – али цитат је исувише инвазиван, он обеснажује самосталну вредност прошлости и ставља акценат на нас, данашње. Цитатом се не може до почетка. Палимпсестом може, јер он допушта и раслојавање.

.

Сташевић подржава овај пут ка почетку и чисто ликовним средствима: колоритом у коме доминирају топле нијансе окера, редуковањем фигура на њихову основну форму, што их приближава знаковима неког имагинарног писма коначно и укупним изразом, који сугерише позицију наивне свести и њеног виђења стварности. Сведени, очишћени од свега случајног, а ипак у живом кретању, облици те стварности као да још увек памте давно прошле светове у чијим магијским ритуалима су учествовали.

.

У приближавању почетку, сликар је у предности над његовим тумачењем. Прво, јер симбол може да употреби као такав, независно од било ког накнадног аналитичког читања његовог смисла, и друго, јер почетак може да схвати као нови почетак, а пут ка њему као повратак. Ова два истакнута израза спадају у ред најважнијих ознака које можемо да употребимо када говоримо о делима Милана Сташевића. Та дела нас воде у подручја и времена која су нам већ однекуд позната и присна, уверавајући нас у то да ће и наше животе и трагове које остављамо за собом, неки будући људи моћи да осете као сопствено, напола заборављено порекло, и да ће свој нови почетак можда постићи тако што ће се вратити – нама. Јер стварање је увек поновно стварање, ре-креирање; јер се не почиње ab ovo, него увек у неком људском свету већ испуњеном облицима који носе смисао.

.

Уметност нам обелодањује те облике, чинећи њихов смисао делом нашег света.

.

Септембар 2016.                                                                                                                                                        

Саша Радојчић