Милан Сташевић

Тековине модерне уметности двадесетог века данас још увек живо призивају слике о радикалним уметничким покретима који су тежили да одбаце све што је традиционално и замене га нечим што је по сваку цену ново. Модерна уметност, која је у свом бескомпромисном трагању за оригиналним покушала да изврши својеврсни дамнатио мемориае, за собом је оставила палимпсест који је тек са појавом постмодернизма показао слојеве који су се крили испод. Повратак “великој уметности” прошлости постао је легитиман као цитат којим се она смешта у нове контексте, чиме се превреднују не само њена значења већ и њен значај.

.

У новом циклусу слика, који се тематски може надовезати на циклус “Деседиментација”, Милан Сташевић бави се управо односима и превредновањем прошле уметности, било да је у питању раноренесансна уметност Пјера дела Франческе, или модерна уметност која и по духу и по ликовном исказу припада поетикама двадесетог века, попут сликарства Брака или Мироа. Доводећи у везу ова, наизглед различита, дела, Сташевић демонстрира могућност постојања једног нивоа на којем су чак и радикалне супротности способне да коегзистирају. Ове слике показују намерну жељу аутора да, откривајући постепено слојеве на палимпсесту модерне уметности, открије и прикаже богато наслеђе уметничке прошлости и врати на видело ону прошлу уметност које су се модернисти одрекли.

.

Постављајући слике које су део рецентне или давне прошлости једне поред других, он не само да прави “парарелне приче” већ чини да се те паралеле, парадоксално, сусрећу на једном платну. Одричући се, по први пут, готово свега што би се могло посматрати као “лични печат” или “уметнички рукопис”, Сташевић на један софистициран и, што је још занимљивије уметнички (насупрот теоријском) начин „слика“ – донекле можда субјективну, али самим тим и сличну писаној – историју уметности, показујући некада готово невидљиве и неретко немогуће утицаје, који самим тим што нису директни или су чак немогући граде метафору о свеукупном континуитету уметничког стваралаштва. Још један парадокс се састоји у томе да је, чак и уз инсистирање уметника на готово дословним цитатима и интенциозно одрицање од сопственог ”ауторства” (схваћеног у смислу модернистичке тежње за оригиналношћу), на његовим новим платнима могуће препознати карактеристичан и особен уметнички траг. Тај траг се састоји у ретком и препознатљивом истрајавању на тражењу идеалних уметничких образаца који не знају за периоде, покрете и стилове већ своју актуелност потврђују перфекцијом ликовних односа, препознатих и “оживљених” четкицом савременог уметника.

.

Сопственом виртуозношћу у питањима технике, теоријском и интелектуалном поткованошћу у питањима историје уметности и још више својим односом према традицији, који се у његовом случају обавезно мора одвојити од сваке конзервативности, Сташевић се приближио представницима историјске „учене уметности“ – арте цолта, потврђујући својим сликарством постојање једне ретке и необичне парадигме у данашњим уметничким приликама.

.

.Ивана Беновић