Милан Сташевић

I

На први поглед, у Сташевићевим радовима из циклуса Повратак почетку, реч је о повратку – апстракцији. Површни утисак сугерише да је до ових „апстракција“ дошло свођењем, редукцијом или апстраховањем момената ликовности, како би се стигло до најмањих величина/вредности, до поучног минимума: и танке границе која се, при том, не прекорачује. Ипак, то је само заблуда. Јер ту се , у ствари, сликарство враћа свом почетку или, ако хоћете, свом почелу. Реч је о радикалној упитности. О питању: како је уопште могућ сликарски гест? О испитивању изворне условности самог ликовног феномена. О првобитним седиментацијама, првобитном архивирању ликовних трагова. Што је, мора се признати, нешто сасвим друго од процедуре апстраховања!

.

Полазна тачка је – ништа, дакле, празно сликарско платно. То је иницијална ситуација. Ништа које може да буде све. Само не одмах! Пошто је, за ову упитност о почетку, сваки гест – тегобан и проблематичан. Знакови питања израстају на сликарском фону, тлу, већ у самој препаратури. Више није јасно да ли је препаратура део ликовног феномена или је, пре, услов његове могућности.

.

Чак и сасвим бело платно више није довољно – бело! Будући да је „бело“, које се изједначава са празним (из синтагме празно платно), само идеална конструкција. Ствар која не постоји! У ликовном тексту оно окупира место боје. Будући да је спектар и део спектара. Услов могућности свих боја и себе као боје. Ликовност, шта год да је још, такође је и та напетост између белог и небелог. Чак и онда када се бело поништава/прекрива (другачијим) белим! Препаратура (која је, код Сташевића, увек слојевита) од самог почетка представља ликовну загонетку: известан траг или путоказ.

.

За Сташевића, питање о почетку, о (сликарском) почелу је, најпре, питање о препаратури, а тиме и о боји и, затим, о мрљи, тачки, линији, укратко, то је питање о извесним елементарним означитељима ликовности. Помак се састоји како у приступу тако и одступу. Свака нијанса белог (а има их, свакако, безброј) увек одступа од антецедентно белог. Ово сликање помоћу препаратуре ствара утисак да је слика, конституционално, у стању претходне припреме. Да је опседнута проблемом почетка. Да жели да овлада сопственим разлогом постојања. Да није спремна да догматички, без предходног испитивања, прихвати ниједну, било ликовну било ван-ликовну, предпоставку. Тако, онда, постају могућа таложења, седиментације, трагови. Постаје могућа картографија ликовног тла…

.

II

Ипак: откуда сликару питање о почетку, почелу? Није ли довољно почети и не питати се о разлозима за почетак? Кад се тако већ одувек чинило! И није ли упитност само привремени, пролазни експеримент унутар једног другачијег, много мање упитног континуитета, у коме се чува препознатљив (Сташевићев) ликовни рукопис? Данас – уосталом као и увек , али не увек на исти начин – имамо кризу уметности и, посебно, кризу оног специфичног ликовног у њој.

.

У пољу естетске непрегледности не само што није могућ јединствени, доминантни смер или владајућа идеја него није могућ ни било какав генерални синдром (сем као конструкција, тако рећи: протеза) који би повлачио демаркациону линију између хронолошки маркираних позиција. У ствари, такав синдром би био, само, прикривена тотализација која, коначно, поништава идеју или, боље, противидеју непрегледности. У непрегледности могући су само индивидуални наступи, интервенције и стратегије. И при том, индивидуална опција не може да не постави питање о својим пролазним претпоставкама, свом полазишту, о свом – почелу. Непрегледност је са собом донела и кризу ликовног у уметности, тако да се повратак почетку мора схватити као својеврстан одговор на изазов кризе, одговор на питање, овог пута, нe како него да ли је уопште могућ ликовни гест.

.

Уметник је – архивар. Он ради у једној архиви (термин је позајмљен од Фукоа) која је, нужно, надиндивидуално структуирана. А ипак, он ту врши индивидуалне интервенције. Уметник тражи за себе место у архиви и, по правилу, не налази га тамо где га тражи, већ на другом месту. Ликовни гест није апсолутно суверен, законодавни гест, гест који утемељује архиву. Он само профилише индивидуални приступ. Док архиву нужно – затиче. Ако је веровати Дериди: „Архива је увек била залог, и као сваки залог, била је залог будућег. Још тривијалније: оно што се не архивира више на исти начин, не живи на исти начин. Смисао који се да архивирати такође се и унапред препушта суодређивању помоћу архивирајуће структуре“ (Mal d’Archive, Galilé, 1995. год., ст. 37). Повратак почетку/ почелу ради поновног откривања онога што је елементарно – ликовно, у Сташевићевој интерпретацији, заиста се профилише као залог будућег. И као потврда да је ликовност, схваћена као архива, још увек услов sine qua non уметности.

.

III

Живот је, најпре, био траг на неком тлу. Наличје једног ишчезлог, одлуталог догађања. У ствари, он је сведочанство, тестамент, завет самог тла. Његових бора и набора. Његовог распршеног текста. Не толико геологија или геологика, седиментација природе или духа, колико управо географика: начин ликовног уписивања, остављања трага. Ликовна картографија тла. Лишеног великог, неприкосновеног лика, облика, боје…

.

Као да се хоће додир друге стране вечности: не само уписивање, него и брисање текста. Расутост резова, отисака, црта, изломљених потеза; поновљивост поступка, гестова, потеза; архивирани докази о догођеном и одгођеном присуству, скоро избрисаном трагу, новим траговима, трагањима, тражењу: све то расуто, расејано, на једном тлу без чврстине и компактности, прозирном, безданом, бестемељном.

.

Ужитак у недостатку, у одсуству било какве приче, у расутим гестовима који обећавају смисао, али нам нуде само његову неизвесност и наличје. Видокруг без видљивог догађања. Неухватљиво не-знам-шта, у исти мах стешњено и распето између лика и знака. Хтети скоро ничим достићи све. Минималним оптимално: пуну ликовност скоро потпуним одсуством ликовног. Учинити да проговори не толико лик колико његово наличје, његов траг.

.

То није нова апстракција, нова кура мршављења, прогресизам неког на брзину смишљеног ишчезавања. То је само тестаментарни третман догођеног. С оне стране сувише наметљиве опозиције фигуративног и апстрактног. Сенка претходи лику, облику, боји, светлости, спектру, спектруму. Искористити Платонову сенку сенке: агонију трага, у тренутку његовог ишчезавања, у присутности једног поновљивог и увек другачијег, помереног смисла.

 

                                                                        Милорад Беланчић