Милан Сташевић

Постоји у серији новијих слика Милана Сташевића – увек истих формата, увек на фону од новинске хартије, увек с истим рубом белог платна – једна од свих тих слика другачија, једна у којој као да су све те слике у језгру садржане. То, заправо, није ни слика него сабирно место, репертуар свих могућих предложака (скица, записа, колажа,  фотографија, илустрација из књига историје уметности) што су настанку овог циклуса слика претходили, свега што је у те слике уграђено (али не дословно пренето, не само повећано у димензијама), него је знатно прерађено, подвргнуто једном другом поретку, једној посебној процедури продукције слика. А та процедура, боље рећи концепт  настанка овог сликарства састоји се у следећем: историја уметности – од најстаријег доба скоро све до данас – огромни је полигон, фундус, залиха, цео инвентар непрегледног мноштва представа, ликова, знакова, облика, сликарских рукописа које савремени уметник све сме легитимно да користи, то је за њега онај ментални и имагинативни простор у којему се неизбежно креће као што се некада (ако је икада тако било) уметник кретао кроз свет своје околне предметне стварности.

.

Утврђени су поступци који спадају у метајезичке операције типичних постмодернистичких уметничких стратегија: цитат, понављање са разликама, преписивање и дописивање, поновно исписивање текста ( писаног или сликовног) при чему нису искључене чак ни копије и плагијати. Модерни мит о оргиналности уметности по сваку цену овде је радикално доведен у питање, али је уметнику ипак оставио у обавезу да нађе оправдање за све такве поступке, да такве поступке интерпретира на неки могући свој начин. Сташевић ће тај свој начин наћи у томе да за фон, основу слике редовно узима новинску хартију коју препарира специфичким техничким поступком, потом на такав фон уписује ликове/знакове чије је порекло у историји уметности, то порекло остаје сасвим евидентно, лако препознатљиво, али ипак селективно, увек саображено разлозима или афинитетима једног личног избора. Ко буде желео да се упушта у проверавање порекла ликова /знакова на овим сликама наћиће у њима распон од предисторијских цртежа и археолошких артефаката, преко неких капиталних модела из сликарства ренесансе све до модерних класика, једног Клеа (Klee) или Мироа (Miró) као зачетника употребе пиктограма и идеограма у уметности XX века. Из целог тог репертуара ликова/знакова равноправно унетих у план равнине слике ишчитава се свест или макар теза о појму времена које не поштује дијахронију пређашњег и потоњег, која говори о децентрираном поретку података као симболичкој представи расцепа некад установљених хијерархија великих система и стилова, уместо којих се овде заговара истовременост и начелна вредносна истоветност крајње разноликих и разнородних кодова које историја културе и историја уметности савременом уметнику нуде, не само као његово лично него и као колективно памћење. А такво памћење овај сликар ће повезати, прожети, помешати с вестима свакодневне животне хронике што их бележи ефемерна дневна штампа, чинећи од свих тих могућих и немогућих спојева један неразлучив семантички конгломерат који управо као такав одаје хаотично и магматично стање свести у добу и у свету многобројних коренито померених параметра.

.

Слика која настаје из таквих поступака и таквог стања свести указује се као својеврсни палимпсест, дакле као рукопис кроз чији се спољашњи и скорашњи слој провиди иако сасвим јасно не разабире претходни запис, творећи тако једно херметично писмо чији садржај није могуће реконструисати у детаљима иако се његов смисао може докучити у основним поставкама. А поставке на којима се ово сликарство заснива јесу поставке које упућују на неке типичне постмпдернистичке стратегије: деконструкција, децентрираност, несводивост, неускладивост, метатекстуалност, дисеминација, симулација…Слика је визуелна чињеница и творевина визуелне имагинације, она, наравно, није – данас као ни раније – транскрипција неке филозофске, поготову неке литерарне замисли, али с њима – дакле с филозофијом и с литературом – кореспондира напросто зато јер је и слика један од текстова међу текстовима који сви заједно и заједнички иако у различитим подручјима знаковног посредовања обележавају и изражавају крајње хетерогени и контрадикторни дух епохе.

.

                                                                                                                                  Јеша Денегри