Милан Сташевић

Он очигледно сања о истовремености свих светова.

.

Сам фон на коме се сусрећу ти светови, те хетерогене приче, „куле и градови“, јесте колумна, штампана страница, наше непосредне, свакодневне наочаре. Распршени светови и њихови симболи, исликани на тлу нaјнепосреднијег и у исти мах савршено посредованог: текста. То нас не уводи у неки нови поредак, присилну кодификацију, већ, пре, у нову непрегледност. Оно најсвакидашњије, дневна штампа, новине, текст, постаје неочекивани семиотички фон на коме фрагментирана вечност плеше свој погребни, постхумни плес.

.

Сликарство су наочаре кроз које се виде друге наочаре…И ту није крај приче. Ове друге наочаре су такође сликарство, дакле: наочаре кроз које се виде друге наочаре! Поглед је шифра, код, диоптрија, а не „оно што се види“. Постоји само мимесис мимесиса којим командује немогућност коначног идентитета. При том није много важно да ли су наочаре црне или ружичасте, апстрактне или фигуративне, класичне или модерне… Неопходно је подесити инструмент тако да би се добила једна нова, полифона, полиграфијска слика света: изненађујуће мноштво светова који се крију и откривају у једном.

.

Нема повратка сликарству. Јер ми из сликарства никада нисмо ни изашли. Ни модерност није то учинила. Њена бекства од сликарства су била само наличје сталних повратака! Рађање знака из лика и лика из знака је догађај који се истовремено догађа у пећинским цртежима, Сикстинској капели и у киосцима са дневном штампом. То није никакав нови прогресизам, то је пре крај сваког прогресизма: реверзибилност знака и лика. Бездан другог, понављање са помацима, сталним редефинисањима, реконтекстуализацијом, сударима, пражњењима… с разликом. Он тежи деконструисању, децентрирању „хармоније“ у средишту саме хармоније. У средишту властитог сликарског мира.

.

Његово поимање слике хтело би да неки знак/симбол учини видљивим, сликовним, дакле, основом за нови преображај, за стварање другог знака/симбола. Стварање знака је, у свом радикалном гесту, стварање другог знака. Или: стварање других наочара. Од лика знаку и од знака лику: та путовања су еквивалентна и разменљива.

.

За њега овај процес назовимо га гледати кроз друго – има „филогенетске“ и „онтогенетске“ размере. Фрагментација, цитирање, подсећања на стара писма, ископине, пећинско сликарство, Ђота, Франческа, Клеа, Мироа (велика филогенеза ликовног, та историја објективираних погледа)… али и његова лична, мала историја, онтогенеза: он сам, из прве или друге „фазе“… То је, у исти мах, једна назовимо је „светска“ и лична историја знака. Видети очима/наочарима другог, погледом другог (укључујући ту и себе као другог). Да ли смо икада другачије и гледали?!

.

Он је нашао прилично спокојан начин да своју ликовну „идеологију“ учини – плуралистичком: вишеструким издајством класичних и модерних тежњи, на фону привидних прихватања, и нарочито издајством оне искључивости која је обележавала не само однос између ових тежњи, него и њихову природу. Њихов ексклузивизам. При том, његове слике су прављене или врло брзо (и у том погледу: псеудомодерне) или врло споро (псеудокласичне).

.

Неопходност испитивања постмодерне аксиоматике припада прошлости. На реду су практиковања или, ако хоћете, лутања. Легитиман је ход у свим правцима. Одсуство привилегованог средишта. Продукција симулакрума.

.

Нема више обећаног и гарантованог ликовног Смисла. Мимесис је гест лутања, дефинитивно лишен тврдих, метафизичких позивања – на. „Подражавају“ се или, боље, понављају се („стављају се“) наочаре, углови виђења, облици перцепције. Једним оквиром гледа се у други оквир. Рамови слика су увек дати у плуралу и скривени у самом средишту слике, а не на њеним рубовима. Платно је у исти мах слика и њен паспарту (пассе – партоут). Децентрирани оквир/место настанка слике.

.

Бити сликар непрегледног: то значи веровати у сликарство које не тежи властитој истини, „изму“, које би хтело да у себи дерогира саму функцију изма. Које би хтело распрскавање како властитог, тако и сваког другог погледа, на све стране.

.

Он без предрасуда сведочи о одсуству тврдог, неприкосновеног (класичног или модерног) ликовног идентитета који у себи „успешно“ крије свој екран/наочаре, своје погледе на друго и кроз друго. Истина која трага за идентитетом је, за њега, нужно подложна распрскавању и распршењу. Да би се то доказало/досликало неопходно је нешто тако као поступак „цитата“, „калемљења“ и „бриколажа“ (bricolage) или „ре-елаборације“ ( = ново-старо сликање). Цитат или реелаборација – свеједно – подједнако сведочи о „идентитету“ који је опседнут неидентичним, о понављању којим командује разлика, о просневаном класично/модерном сну.

.

Он више не верује у изворност слике (у судњој инстанци: слике света) лишене наочара. Нема призора без посматрача и ока, а то у извесном смислу значи и без наочара! Без погледа – другог који увек преузимамо на себе, али као разлику, као помак, као расредиштење, а не као негде споља конституисани, унапред утврђен идентитет света: мртва природа. Виђење „самих ствари“ или „природе“ није неутрални и првобитни фон на коме настаје ликовни мимесис. И сам поглед је нека врста примитивне, сирове ликовности. Слика у зачетку, у настајању. Њиме господари итерабилност виђења. Економија подражавања.

.

Он је изгубио веру у тотализирајући ход модерне уметности. При том није изгубио веру у модерни гест, поступак, технику, у све оно што је у модерном сликарству било и што још увек јесте незаборавно! То фрагментарно, расредиштено понављање модерног (као и класичног) убудуће нема никакав догматички императив, никакву мисију, обавезујући ход, неумитни прогресизам. Крај вере у прамац и предодређени правац пловидбе. Све или скоро све маршуте постају могуће. Све сем, наравно, оних које нас заводе на траг лоше слике, лошег сликарства.

 

Милорад Беланчић