Милан Сташевић

Милан Сташевић је свој доживљај конкретног амбијента равнице, земљишта, тла, флоре, фауне и разних артефаката наталожених у дубинама цивилизацијских слојева, превео у специфичан знаковни систем. Репродуковао је природне токове живота досежући ниво универзалног принципа. Помоћу скупова мрља, тачака и цртица, минуциозним радом у техници суве игле, акватинте и бакрописа, успоставио је динамичне односе и распоредом облика постигао поетско-визуелни ритам, при чему је битан проблем узајамног активирања знакова и простора. Пошавши од репродуковања неких имагинарних „кртичњака“, шематски обликованих на белој површини листа, полако је прелазио на тананије „црткање“ све сићушнијих разноврсних знакова који граде скоро апстракну вибрантну графичку структуру: Земља ИИИ (1983.), Земља и семена (1984.). У једном тренутку, из обиља тих згуснутих калиграфских „црткарија“, издвојио је и увећао известан број „реликвија“ из ранијих слојева прошлости, које нас подсећају на богато цивилизацијско наслеђе. Знак је постао описнији, а уметникова „порука“ изразитија: Текст тла (1993.), Расејавање трага, Текст, Говор облика, Заборављене поруке (1994.), Кружни ток знака (1996.), Сумерска легенда (2004.)

.

Љиљана Слијепчевић