Милан Сташевић

Београдски сликар и графичар средње генерације, добитник бројних награда и признања, редовни професор сликања и цртања на Академији уметности у Новом Саду, приредио је преко 50 самосталних изложби у земљи и иностранству, учествовао на више од 300 групних, а за себе каже да га осећај за сликарство прати још од малих ногу. У првом разреду су га назвали најбољим цртачем у школи, што му је у неку руку дало подстрек да настави. Увек се трудио да оправда постојање и опстанак сликарства у коме је императив био бити оригиналан.

.

Милан Сташевић своје је сликарство, засновано на специфичном свету у којем препознајемо разне врсте имагинарних и правих животиња, геометијска тела, симболе, људе из разних афричких и азијских древних племена, превео кроз сопствену призму у специфичан знаковни систем познат с почетака људске цивилизације и бележења историје уметности. На свакој од његових слика осећа се покрет, снага и животна енергија која покреће и управља овим светом. Оптимизам који зрачи са његових платана, истраживање ритма сваке појединачне слике, ухваћени фрагменти, фокусирање на сваки детаљ на слици, вредности су којима Сташевић несумљиво тежи.

.

Топле боје које уметник користи спектар су суптилних нијанси од најхладније сиве до најтоплије печене браон. Његова палета, која у себи садржи нијансе окер, жуте, загасито смеђе, кармин рот, утицај су Пјера дела Франческе и италијанске ренесансе – Тицијана и Ђорђонеа. На његовим платнима нема јасних контура, оне су мекане и готово једва видљиве, док свака фигура има свој сфумато. Геометријски симболи које препознајемо у сликарству Мироа, Клеа, Мондриана, Пикаса, различити облици древних писама у којима наслућујемо египатске хијероглифе, кинеско и клинасто писмо, све флекице и апстрактни мотиви добијају нове обрисе које дају посебну дозу смирености његовим сликама. Све фикције знакова и ликова су спонтане, срећне, задовољне. Код њега се сви ликови “друже”, сви су у међусобној слози и хармонији.

.

Орнаментални рељефи којима често уоквирује своја платна, комбинација су елемената пећинског, праисторијског, наивног и сликарства грчких ваза. Организација ових платана није зависна од цртежа или распореда једне доминанте – боје, већ се на њој осећа то фино комешање и покрет. На једној слици испреплетани су различити светови и цивилизације који стварају нову сензацију, а стари елементи су оживљени на потпуно другачији начин.

.

Сташевићу је за руком пошло да повеже и споји простор од преко 30.000 година који се код њега прожима у виду истовремених светова. Њега интересује и интригира време, та фина патина на слици, а идеје му долазе постепено. Јер свако је време оставило препознатљив траг, а управо и циклус слика под називом «Де-седиментација» – разложавање и оживљавање постојећих ликовних вредности, за Сташевића представља имагинарни музеј уметности и врсту колективног памћења.

.

И управо због разоткривања свега, комбинација елемената целокупне историје уметности повезане на један посебан начин, Сташевић је дошао у ситуацију да буде оригиналан. Иако за њега можемо рећи да му је једна слика једнака једној причи, његов је лични потпис доминантан на свакој од њих.

.

Полиптих који ће бити изложен у галерији Арте мозаик је прича повезаних у једну нит, различитих цитата из историје уметности, слика које се умножавају стварајући јединствен концепт. Ово је мозаик који нема ни почетак ни крај, нема оквир ни рам, може да се шири, сужава и обликује произвољно. Ово је модерни мит о оригиналности у уметности по сваку цену, непресушна база археолошких налазишта који делује на сва наша чула.

.

Још као студент Сташевић је урезао слику „Битка“ Пјера дела Франческе која га је, много година касније, подстакла да направи сопствени полиптих. Од мноштва малих прича, направио је своју верзију ове класичне ренесансне фреске која у себи садржи исти осећај за боју, фундаменталну композицију, волумен и ликовност.

.

Мотиви на сликама су му помогли да рашчлани односе између топлих и хладних боја, тамних и светлих односа, док су дечија машта и наивност која се осећа на њима, несумљиво полигон и простор у коме се креће и тако слободно осећа. Задовољавају га најсуптилнији односи, атмосфера, маса објеката на њима, утицај једних на друге.

.

И упарво због тога ове мале појединачне нити, које заједно сачињавају фундаменталну композицију, подстичу нас да размишљамо апстрактно о повезаној причи пред којом смо се нашли.

.

Тијана Стојиљковић