Милан Сташевић

Најновији циклус слика мањег, истоветног, вертикалног формата Милан Сташевић ради као непрекинути низ који се једноставно употпуњује и има могућности да траје… бесконачно. Као камичци у мозаику – исказ је самог уметника. Иако се на први поглед тематика и рукопис везују за претходни циклус изразито великих композиција, брзо се могу установити одређене разлике и помаци као резултат даље разраде и прочишћавања уметникових поставки.

.

О новијем сликарству Милана Сташевића написано је последњих година више драгоцених текстова којима Милорад Беланчић, Јеша Денегри, Стеван Вуковић, Андреј Тишма, Јован Зивлак тумаче порекло и метод његовог начина мишљења и рада, а посебно коришћења цитата из целокупне историје уметности и цивилизације уопште. Поједине незаобилазне констатације (да он у свом „имагинарном музеју“ „сања о истовремености свих светова“, да је разумео да „нема више обећаног и гарантованог ликовног Смисла“, да у духу још увек актуелне деконструкције „разлаже идеолошке матрице ликовности и њихове приче“, или да се његова слика указује као својеврсни палимпсест) упућују на основне правце читања по којима се може препознати дух актуелности и савременог сензибилитета који обележава Сташевићево сликарство данас. У том смислу могуће је пратити његов нови циклус, с том разликом што је већ самим умањењем формата иницирао даљу фрагментарност и поједностављеност композиције, омогућивши парцијално представљање као целовиту поетику сваког појединачног дела. На овим сликама, најме, Сташевић систематски разлаже поједина дела чувених светских уметника (на пример, Пикасовљеву Гернику) и тако рашчлањени, њихови сигменти се појављују на различитим сликама у комбинацији са другим фрагментима разнородног порекла. Успоставља се вишесмерни дијалог са увек новим комбинацијама, и разуме се, новим могућностима тумачења значења.

.

Као и раније, и сада Сташевић користи препознатљиве облике (али не илузорне копије) са слика оних стваралаца чији му је сензибилитет најближи, па тако и даље срећемо цитате модерних великана – Пикаса, Клеа, Мироа, Мондријана, Матиса, Брака, али и старих мајстора – Леонарда, Ђота или Пијера дела Франческе, уметника за кога Сташевић сматра да му је у Арецу, када је први пут срео његова дела, „удахнуо“ суптилну хроматску игру сивоплавичасте – боје камених фосила наталожених меморија времена и топлих тонова локалне земље – боје печене умбре.

.

Остале сегменте Сташевићевих слика чине знаковни елементи, праоблици и празнаци, посебно оне форме које су на међи између језичког и (с)ликовног, разни идеограми старих цивилизација, форме археолошких ископина и обредних предмета, кинеско и клинасто писмо, египатски хијероглифи и мандела, праисторијски, палеолитски цртежи и мало познати орнаменти пигмејских жена Мбути из афричких шума Итури, минималистички, напуњени изванредном енергијом нама недокучивог значења. Сташевић се зауставља и на компјутерским словима и знацима који ништа ван компјутерског језика не представљају. И на тај је начин заокружена целокупна цивилизацијска путања.

.

На сликама великог униформног формата, које је веома забажено излагао на самосталној изложби у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ 1995. године, Сташевић је као подлогу за своје представе користио дневне новине које су, желели ми то или не да читамо, доносиле своје поруке пуне смисла и у том часу биле драматична хроника једног несрећног живљења. Данас је уметник искључио свакидашњицу и све што би могло да асоцира ефемерност и уношење потрошног значења и потрошног материјала: сива подлога његових слика асоцира камену стаменост. Као да је тиме манифестно одбацио ефемерност и исказао жељу да његова дела трају и да говоре о постојаним вредностима, које проток времена само потврђује. То су – разуме се – пре свега непревазиђена остварења која чине историју светске културне и уметничке баштине и коју он с правом присваја јер се осећа припадником те свеопште, вишеслојне цивилизације. Управо на тим препознатњивим конфигурацијама се и успостављају дијалог који уметник води са традицијом и беспоговорним вредностима као саставним деловима сопствене егзистенције и човекове заједнице уопште.

.

Тако се на Сташевићевим сликама сусрећу декомпоноване и постављене у нови контекст лако препознатљиве конфигурације сасвим разноликог порекла – музејске реликвије и живи канони као и његови „Вавилонски неспоразуми“ за које он сасвим искрено говори да су настали у тренутку сазнања да се све око њега (и нас) понавља, да је дошло до презасићености информација и да је због свега тога депласирано даље трагање за новинама којима је готово цео двадесети век модернизма био оптерећен као пресудним мерилом вредности и значаја.

  

Исповедном исказу о својим изгубљеним илузијама, чиме је у ствари пронашао кључ за своје ново сликарство великих потенцијалних могућности, Сташевић је придружио и једну битну формалну особеност за овај период стварања: његове слике су рађене изразито плошно, по површини која укида сваку помисао да би могле бити миметички „прозор у свет“. Тако је тај новоформирани Сташевићев свет у ствари само посебан угао посматрања, уочавања и комбиновања свега што знамо да постоји око нас и када нисмо, као он, свесни да нам припада.

.

                                                                                                                                                                            Ирина Суботић

Београд, јануар 1998.