Милан Сташевић

Свако «пост» и «нео» доба у уметности (а као такво би се могло схватити свако доба после античког) тежило је да изнађе некакву теорију којом би оправдало своју понављачку или настављачку природу, попут нео-античке ренесансе која је у хуманистичкој теорији уметности пронашла аргумент да инвентио не значи направити ново, већ сложити старо на нов начин. Ово би уједно могао да буде и почетак једне приче о историји уметности, сагледаној из данашње позиције још једног пост-доба. У тако схваћеној историји уметности, само једна прича наизглед излази из дискурса – прича о модернистичкој уметности, започетој негацијом предметног и појавног, прича о слици која је паралелна са природом, те самим тим оригинална и аутентична, прича о сликарству које тражи своју независност од свега другог осим сопствене природе. Исту ту причу Милан Сташевић на својим сликама већ деценијама уназад деконструише, показујући да је она, заправо, постављена на неважећи основ, те да оригиналност не постоји; да је у свест или подсвест уметника урезано, укорењено знање о свим претходно насликаним сликама, од пећинских до ренесансних или модерних, и да не постоји такав гест који би то знање могао елиминисати.

.

У циклусу названом «Фантастика куће», Сташевић представља серију слика једнаког формата, на којима се нижу пиктограми слични онима који већ дуго насељавају његове слике, и којима је заједнички мотив куће, поновљен на свим платнима. Оно што је на њима тако заводљиво (заваравајуће) јесте привид имагинарног и ониричког. Привид, зато што ове слике нису дело наивног уметника који своју машту преноси на платно, већ су дело једног савременог сликара који врло добро познаје актуелну уметничку проблематику. Реминисценције наивне уметности овде се могу сагледати из позиције Гогеновог схватања уметника као «цивилизованог дивљака», позиције која је сама по себи цитатног карактера. У контексту овде приказаних Сташевићевих слика, наивно сликарство се сагледава као можда једини аутентичан сликарски израз, који међутим није предмет уредно сложене, вешто исконструисане, дијахроне, и у сваком смислу лепо обликоване, класичне историје уметности, дакле оне историје уметности која почива на (превазиђеној) модерној идеји прогреса. 

.

Заједно са мотивима чије се порекло може тражити у наивној уметности,  местимично се могу препознати и  поједини који су преузети од пећинског сликарства, Пикаса, Мироа, Клеа… Пиктограми се слажу у једну расцепкану, плуралну, дивергентну – постмодерну? – историју уметности, која је просута, разбацана по слици наизглед без икаквог реда. У питању је једна измењена историја уметности, књига чије су странице испремештане, пресложене зарад једног другачијег сагледавања, тако да се један детаљ Пикасове слике нашао тик поред неког праисторијског ловца или неког детаља измештеног из контекста наивне, маргинализоване уметности, која сада коначно може да стоји раме уз раме са Герником. Свакако, у питању су типично постмодерни поступци, са једне стране нелинеарног поимања историјско-уметничких токова и, са друге стране, цитата, потпуно легитимног у савременом сликарству и сваком другом виду уметничког изражавања. Тим пре изненађује што на свакој од ових слика доминира мотив куће, мотив који не припада ни Пикасу ни Мироу ни пећинском сликарству, већ је аутентичан, Сташевићев мотив. У питању је кућа слична колибама које је уметник сликао седамдесетих година прошлог века, која се неретко појављивала на његовим сликама, али коју уметник сада први пут поставља као централни мотив и тему своје изложбе. Сташевић заправо извлачи један мотив који је некада за њега био аутентичан и изворан; поигравајући се са њим, и цитирајући самог себе, он га лишава права да безбедно почива у историзацији «почетка опуса». У терминолошком речнику теорије постмодернистичког сликарства, овај би се поступак могао подвести под појам «аутоцитата». Посматран, међутим, у контексту Сташевићевог целокупног опуса, овај аутоцитат представља још један корак даље у деконструкцији мита о оригиналности. Поступком претходно примењеним на целокупно виђење историје уметности, уметник интервенише пост-фацтум на континуитету сопственог рада, одричући му могућност да буде сагледан у хронолошким категоријама, као и категоријама прогреса или регресије, које све спадају у речник модерне (модернистичке) уметности.

.

Сташевићево сликарство припада времену и позицији постмодернизма, али за уметника та позиција може подразумевати много више од антагонизма оригиналност-цитатност, или модерно-постмодерно, јер је у питању само један могући приступ разумевању његовог сликарства. Сташевићеве слике немају једно привилеговано значење, већ је у њима истина замењена истинама. Ма колико био примамљив за анализу, његов комплексан опус представља изазов, а не жртву теоријских или историјских сагледавања, показујући тако један принцип који све више постаје неопходан у савременој уметности: парадигму освешћеног, рационалног уметника који својом теоријом искушава теорију, својим виђењем историје – историју уметности. Спроводећи доследно овај принцип кроз медиј слике, уметник између осталог показује, неретко довођену у питање, актуелност сликарства у данашњим уметничким приликама.

 

Ивана Беновић