Милан Сташевић

„Сви се освајачи надају да пишу палимпсесте но мало коме за руком пође да, играјући се Творца, свет почне од Алфе и Омеге. На саструганом пергаменту живота увек нешто остане. У будућност одлази побеђени народ као криптограм.“

.
Борислав Пекић

.
Питање модерности, оригиналности, брисања прошлости и почињања нечег новог, покушај да се пронађу путеви којима нико није ишао, парадокс је новог које се наставља на достигнућа старог тако што га се одриче. Историјски токови обилују освајањима – територијалним, културним, духовним, религиозним. А свако освајање праћено је како покоравањем, тако и неизбежном асимилацијом.

.
Када су импресионисти, фовисти, кубисти и футуристи започели своја освајања, радикално су одбацили све тековине дотадашњег уметничког стварања. У својој побуни против традиционалности и конзервативизма, авангарде су водиле модернизму, а модернизам је водио слику у правцу њеног почетка, ка површини празног сликарског платна. На том путу одбацивања дотадашњег миметичког приступа и овладавања аутономијом слике уз помоћ апстракције, обеспредмећења и одбацивања традиционалних поступака, извршен је својеврсни дамнатио мемориае. Вечито променљиво питање „шта је уметност“ коначно је довело до тога да се свако уметничко стварање које није ауторско и концептуално засновано посматра као занатство или чиста продукција – приступ који би, може се слободно рећи, одбацио добар део стваралаштва насталог пре 20. века: пећинско сликарство, монументалне декоративне ансамбле настале у ренесанси и бароку, историјске слике романтизма, префињене портрете неокласичара….

.
Авангардне теорије утицале су на праксе модернистичког сликарства, уцењујући га да буде херметично затворено у оквире сопствене проблематике. Тек са појавом теорије постмодернизма цитат је поново добио оквир у којем може легитимно да постоји као такав, а не као плагијат, копија или одсуство оригиналности. Тако је теорија подржала присуство цитата у ликовној уметности једнако као и у другим областима уметничког стварања. У пракси, догодило се стругање палимсеста који је за собом оставила модерна уметност. Иако је у питању пракса која се уочава код већине данашњих стваралаца, ретко се проналазе уметници чији рад је способан да, на један комплексан начин, пренесе ову парадигму.

.
Када се говори о повратку цитата („повратку“ јер у питању није посмодернистички изум, већ нешто што је, кроз историју уметности, природно ишло као део сваког освајања, односно асимилације), као индикативан пример намећу се слике Милана Сташевића као једног од оних ретких горе поменутих уметника. Илустративан у том смислу је циклус слика „повратак почетку“, који чине тзв. „беле слике“ које представљају испражњена платна ослобођена свега представљачког и сваког наратива. У питању су слике које су сликане препаратуром на платну, обојене у бело или сличне неутралне тонове, на којима местимично провирују поједини, некада једва приметни, облици, знаци заправо, који чине да оне заиста изгледају као огољени палимсести.

.
Овде би се могло поставити логично питање о парадоксу враћања на почетак, који добија смисао само када се има у виду став који нам уметник сугерише: да почетак слике никад није празно платно. Сваки човек, а изнад свих уметник, носи са собом одређени ниво познавања уметничког стварања које се збило и збивало током историје уметности. Свесно или подсвесно, ова знања су уграђена у мисао макар кроз базичну перцепцију, док је свако одрицање од претходних достигнућа у историји уметности на којем су авангардни уметници који су тежили модернизму инсистирали, изнело, по први пут, теорије о крају сликарства – очигледно утопијске. Одбијајући овакав приступ, Сташевић на један софистициран и, што је још занимљивије уметнички (насупрот теоријском) начин прави метафору о такозваном „почетку“ слике, који је увек надоградња, а никада нулта тачка.

.
Остали радови Милана Сташевића, било да су хронолошки настали пре или после циклуса „белих слика“, представљају или демонстрацију или надоградњу овог става. Они недефинисани знакови и форме који су се дали наслутити на „белим сликама“ развили су се у циклусу „Де-седиментација“ у карактеристичне и препознатљиве представе у којима посматрач препознаје делове познатих уметничких дела из историје уметности: праисторијске, средњевековне, ренесансне, оријенталне, модерне, наивне… Мудро назване „де-седиментација“, слике из овог циклуса откривају намерну жељу аутора да, скидајући постепено слојеве са палимсеста модерне уметности, открије и прикаже богато наслеђе уметничке прошлости и врати на видело ону прошлу уметност које су се модернисти одрекли.

.
Пећински цртежи, као прапочетак креативне мисли и као први израз људске потребе за визуелним изражавањем, очигледно су доминантан мотив на овим платнима, и скрећу пажњу на поставке супротне онима из циклуса „повратак почетку“. За разлику од „белих слика“, које ликовно припадају модернистичком дискурсу и чији је назив латентно ироничан, ови радови скрећу пажњу на „прави“ почетак сликарства и уметности уопште. Деседиментацијом, Сташевић открива и показује Ђота, Пјера дела Франческа, Микеланђела, Леонарда, оријенталне сликаре минијатура, а потом и Пикаса, са којим је и започет модернистички мит о аутономији слике, и Мироа и Мондријана који су га разрадили. Пресликавајући целе слике или делове слика ових уметника, Сташевић никада не упада у замку простог копирања или преношења. Он преузима детаље различитих уметничких дела рецентне или давне прошлости, и доводи их у везу постављајући их једне поред других: једно Мондријаново платно може се наћи поред детаља Пиксове Гернике, или чак неке Леонардове религиозне представе, као што једна многољудна раноренесансна представа може бити виђена кроз призму Мироовог сликарства.

.
Повезујући ове представе, аутор „слика“ – можда донекле субјективну, али самим тим и сличну писаној – историју уметности и показује некада готово невидљиве и неретко немогуће утицаје, који самим тим што нису директни или су чак немогући граде метафору о свеукупном континуитету уметничког стваралаштва. У питањима стила, он никада не иступа из дискурса модерне слике – на бледом, махом једнообразном фону (за који је већ примећено да личи на зид пећине или површину пергамента) налазе се „слике у слици“ – поједине као миметички „прозор у свет“, друге пак сведене до крајњих граница геометрије и апстракције, заједно премошћујући вековну удаљеност праисторије и модернизма. Овај циклус слика представља демонстрацију како уметникове виртуозности у питањима технике, тако и његове теоријске и интелектуалне поткованости у питањима историје уметности. Својим ставом према традицији, који се у његовом случају обавезно мора одвојити од сваке конзервативности, Сташевић се приближио представницима историјске „учене уметности“ – арте цолта.

.
У сваком смислу, било да је реч о стилу, тематици, техничкој виртуозности, креативном нагону и лакоћи са којом се идеје преносе на платно, теоријској и интелектуалној поткованости аутора, Милан Сташевић својим стваралаштвом даје модел одговора на питање о улози уметника које, од почетка идеје о аутономији слике, мучи оне који су заокупљени проблематиком уметничког стваралаштва. Не ради се, дакле, о питању шта значи бити модеран, постмодеран или савремени уметник, већ просто: шта значи бити уметник?

.
Ивана Беновић